Progresivna ili multifokalna stakla predstavljaju najnapredniju vrstu koja sadrže nekoliko korektivnih područja, tj. objedinjuju dioptrije za sve distance. Zahvaljujući takvom dizajnu čine najbolje optičko rešenje za staračku dalekovidost (presbyopiju) kod koje dolazi do postepenog smanjenje sposobnosti fokusiranja objekta na blizinu, što uzrokuje probleme sa pomeranjem vida sa daljine na vid na blizinu.
Kada su se pojavila progresivna (multifokalna) stakla?
S obzirom da su bifokalna stakla pokazala nedostatak u upotrebi, mnogi naučnici su pokušali da stvore novu vrstu koja bi ispravljala vid na daljinu i vid na blizinu na kontinuiran način, bez razbijanja slike na način na koji su to uradila bifokalna. Tako je u Engleskoj Owen Aves davne 1907. godine patentirao dizajn za progresivna sočiva. Međutim, zbog ograničenja u proizvodnji u to vreme, nije mogao da ih proizvede. Dve decenije kasnije to je učinila i Amerikanka Estelle Glancy dok je radila u American Optical kompaniji, dok je Irving Ripps sa svojom nevidljivom linijom „pomešanih” stakala 50-ih godina najavio preokret u dizajnu.
Ipak, tvorcem progresivnih (multifokalnih) stakala smatra se Bernard Martinez. Ovaj francuski inženjer je 1959. godine izumeo prva progresivna ili multifokalna stakla koja su doživela komercijalnu upotrebu. Nazvana su Varilux. Karakterisao ih je grubi dizajn, a bila su pravljena od polugotovih stakala. Poluproizvedena stakla su stakla kod kojih je prednji deo obložen sa standardnom unapred definisanom zakrivljenošću.
Prva progresivna (multifokalna) stakla radila su na principu rotiranja u željeni položaj. Što znači da je korisnik morao da prilagodi položaj stakla da bi mogao da vidi kroz područje za čitanje. S obzirom da je to otežavalo upotrebu fizičar Werner Koeppen je usavršio dizajn kako bi obezbedio šire vidno polje, uz manje pokreta.
Kako funkcionišu progresivna ili multifokalna stakla?
Progresivna ili multifokalna stakla, kako se još nazivaju zbog spajanja više dioptrija, oponašaju prirodnu viziju, obezbeđujući glatku, besprekornu progresiju za jasan vid na svim rastojanjima.
Područje za daljinu nalazi se u gornjoj polovini stakla. Na sredini je progresivni kanal, pomoću kog se postepeno menja dioptrija za daljinu u dioptriju za blizinu. Ova srednja zona obezbeđuje jasan vid na srednjim udaljenostima, kao što je monitor računara ili upravljačka tabla na automobilu.
U sredini donjeg dela nalazi se dioptrija za gledanje predmeta na blizinu. Ima najveću jačinu i široko vidno polje. Dok su sa strane, na ivičnim delovima periferne zone. U pitanju su nejasna vizuelna područja, koja se ne mogu eliminisati, ali stvaraju problem pri gledanju.
Prednosti upotrebe progresivnih (multifokalnih) stakala
Baš kao bifokalna, tako i progresivna ili multifokalna stakla eliminišu potrebu za nošenjem 2 para naočara. Za razliku od svojih prethodnika, ova dioptrijska stakla pružaju i bolju estetiku. Naime, progresivna (multifokalna) stakla izgledaju kao i monofokalna stakla, odnosno stakla sa jednom dioptrijom. To znači da nema vidljive linije koja deli deo za blizinu od dela za gledanje na daljinu, što je svojstveno bifokalima.
Pored estetskih prednosti, progresivna stakla daju prirodniju korekciju omogućavajući brzu i laku adaptaciju, laganim pomeranjem glave u polju jasnog vida za određenu daljinu. Samim tim ne postoji opasnost od iznenadnih promena jasnoće, niti naprezanja očiju.
Progresivna (multifokalna) stakla, kao i najtanja Tokai stakla, sa indeksom refrakcije od 1.50 do 1.76, čekaju vas u očnoj kući DOT OPTICS.